Udruženje za pomoć MNRO “Biser” iz Srbobrana nadaleko je poznato po kvalitetu svoga rada.
Ipak pored svih usluga koje pruža i nakon toliko godina u službi građana nikada se nije bavilo izadavačkom delatnošću.
Od nedavno i ta vrata su otvorena. “Biser” je izdao prvu zbirku pesama „Hronike poezije“ , autora Lazara Odanića.
Lazu, kako ga svi u Srbobranu znaju, odavno privlači pisanje.
Zbog govorne mane najčešće nije u mogućnosti da kaže sve ono što mu je u srcu i na pameti, zbog čega se i okrenuo pisanju.
Kaže da mu je mnogo lakše da piše, a papir ima tu moć da reči jasno prenese i nosi ih do većeg broja ljudi.
Lazi književnost nije strana. Član je Narodne biblioteke i redovno je posećuje. Voli svog imenjaka Kostića, Jakšića, Zmaja, Dostojevskog, i posebno Vojislava Ilića.
Među omiljene pisce svrstava i Desanku Maksimović, Branka Miljkovića i Matiju Bećkovića, a u poslednje vreme se posebno zanima za istoriju, filozofiju i teologiju.
“Pišem već sigurno 15 godina, možda i duže.
Puno tema imam u pesmama: sunce, svetlost, bog, pišem o prirodi, o zvezdama i mesecu, ukupno o svemu sa čime se srećem”.
Laza piše dosta i o ljubavi, potvrđuje da ima i devojku, tako da je i ta najvažnija lirska tema pokrivena njegovim stvaralaštvom. Prva njegova pesma bila je upravo ljubavna, te nam je otkrio kako je pisanje počelo.
Jedno veče sam išao prema kući i razmišljao sam zbog čega me je Bog stvorio.
Dok sam tako išao pogledao sam u nebo, koje je bilo vedro, i zamislio sam kako taj mesec ljubi zvezde.
To mi je bilo zanimljivo i tako sam dobio inspiraciju.
Došao sam kući i počeo da pišem o tome“, priča o vremenu provedenom u rodnoj Turiji.
O svojoj knjizi je prvi put počeo da razmišlja pre 5-6 godina. Iako nije znao kako bi to moglo da se ostvari, njegovu maštu to nije sputavalo, tačno je znao kako će se zbirka zvati i kako će izgledati.
”Tad sam počeo da skupljam svoje pesme i da tražim one koje će biti u knjizi.
Predsednica Udruženja ‘Biser’, moja Slavka, mi je pomagala.
Ona i zaposleni u njenoj kancelariji su prekucavali pesme i pripremali ih za knjigu, a ja sam sedeo sa njima i govorio im kako hoću sve da izgleda.
Bilo je tu svašta… , kroz smeh izgovara Laza, prisećajući se scena koje je pravio samo kako bi njegova rukom pisana poezija iz sveske prešla u štampani oblik.
Laza često svoje pesme čita drugarima u Dnevnom boravku „Bisera“. Zajedno su se radovali kada je knjiga izašla iz štampe, a najava biblioteke o organizovanju promocije knjige, posebno ih je obradovala.
Naš pesnik je već počeo da pravi spiskove osoba kojima će pokloniti zbirku. a ostatak će ići u prodaju.
Kaže, da će cena biti 150 dinara i da će on i udruženje deliti zaradu.
Iako je “Biser” zvanično izdavač, Laza je želeo da sa svojim novcem učestvuje u projektu, štedeo je po malo, sve u želji da se njegova vizija ostvari.
Slavka Popić, predsednica Udruženja za pomoć MNRO “Biser”, koja Lazu poznaje veoma dugo, pričala nam je o stvarima koje su pratile nastajanje knjige.
Citirajući Tomu Zdravkovića: “Srećni ljudi ne pišu pesme”, možda je napravila i najbolji uvod za ovu priču.
Laza dolazi iz porodice koja je prošla kroz velike izazove, smrt oca, potom i majke, finansijska nesigurnost i drugi problemi uticali su mnogo na njega, a kako i ne bi.
Mislim da je on u poeziji prvo pronašao utočište za sebe, a kasnije je iz nje crpeo snagu da prebrodi sve nedaće i postane osoba kakva je danas.
Pisanje je odlična terapija, za njega lično baš pravi izbor.
Laza je danas emotivno stabilna ličnost. Živi u starateljskoj porodici, stekao je pravo na porodičnu penziju i moglo bi se reći da je srećan i zadovoljan.
Mi smo ponosni što smo postali pravi izadavači, registrovali smo se, a potom smo izdali Lazinu knigu po svim standardima katalogizacije u Matici srpskoj.
Tako da možemo reći kako Srbobran ima još jednog registrovanog pesnika i izdavanog pisca.
Sad i kad me pozove telefonom, a čujemo se svakodnevno, Laza kaže: ‘Ovde Vaš pesnik’.
Želja nam je da stvari ostanu kakve su sada, dajemo mu podstreka da piše jer ga to ispunjava.
On uživa da recituje svoje pesme, čini to uz veliku emociju i sa pokretima koji dočaravaju misao.
Gotovo kao neki profesionalni glumac. Naravno treba imati razumevanja, u pitanju je Lazina poezija.
Kritičani kod kojih smo nosili pesme nisu ih visoko ocenili, što je i razumljivo, ali su u njima pronašli nešto jako zanimljivo.
U nekim pesmama su pronašli da reči koje on koristi lepo opisuju slike, te su u direktnoj vezi za naslovom pesme. A svaki taj prizor u stvari je iz njegovog života“, pojašnjava Slavka Popić.
Lazar Odanić je jedan od nas, kao uostalom i brojni drugi naši sugrađani sa smetnjama u razvoju. Ako ga prihvatite takvog kakav je, sa manama i vrlinama, lako ćete spoznati da i nismo mnogo različiti.
Uskoro će ovaj poslednji u nizu srbobranskih pisaca imati promociju svoje zbirke. Sigurno je da će publika biti brojna i da će njegov književi rad umeti da ceni i nagradi.
Danas su ljudi zaboravili da pišu, a o izdavanju tekstova da se i ne govori, mali je broj odvažnih.
Zato je naš Laza ipak malo posebniji.
